Dnevnik jednog Sremca....

Evo jednog teksta koji bih zeleo da podelim sa svima. Ja, iako sam generacija 80-tih, osetio sam malo onoga o cemu tekst govori u ostatku 80-tih i jednom delu 90-tih godina...

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do poslednjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.

Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga.

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU.

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca, zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan. I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naucili smo kako da resimo problem.

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.
Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga.

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kucu i jednu porodicu.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva
Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?
CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU ADVOKATI, DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO TREBA DA SE ZIVI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.

--------------------------------------

Ja sam se zamislio kada sam procitao ovaj tekst... hocete li i vi? 

J.