Biti biciklista...
Otkako je krenulo lepo vreme, poceo sam da vozim bicikl. Nema niceg lepseg nego spustiti svog limenog ljubimca iz stana na ulicu, sesti na njega i poceti da zujis kroz svez prolecni (letnji?) vazduh. Licno sam uvek vise bio ljubitelj biciklova nego kojekakvih usisivaca (skutera), a posto trenutno nemam mogucnosti za automobil, bicikl mi je jedino prevozno sredstvo pored gradskog autobusa. Uz to je i zdravo voziti bicikl. Ako bi mi ko dao koju desetinu hiljada dinara, pre bih se odlucio za neki dobar bicikl kojeg bih odrzavao nego za neki "fenserski" motor. Vidim da su skuteri izuzetno popularni kod petnaestogodisnjaka koji doticni u sustini i ne koriste da bi negde stigli vec da bi se pokazivali pred drugarima (cast izuzecima). Iako se brze i lakse stigne na odrediste (ne vrtite pedale i krecete se daleko brze od 20 km/h), mislim da je bicikl ipak plemenitije sredstvo za prevoz. Ali...
Zapitate li se ikada, kakva prava imamo mi biciklisti? Ja sam saznao da nemamo apsolutno nikakva prava. Kako to? Pa lepo. Novi Sad je velik grad, ulice su siroke i ima mnogo automobila pa stoga nije pozeljno voziti bicikl na istoj traci na kojoj zuje automobili brzinama koje su smrtonosne u odredjenim situacijama. Zato postoje biciklisticke staze. Te biciklisticke staze su vize staze za pesake i motocikliste nego za bicikliste. Na vas apsolutno niko ne pazi pa ste onda vi primorani da pazite na njih, skrecete sa staze, naglo kocite i okrecete se za nekim ko stoji na sred biciklisticke staze, vidi vas, a opet, nema nameru da se pomeri. "Neka on obidje mene". Da kojim slucajem ja idem pravo na pesaka na trotoaru, sasvim sam siguran da bi me isti pesak poslao tamo gde ne treba. Biciklisticke staze su, izgleda, napravljene za sve, samo ne za bicikle. Pa cak ni drugi biciklisti nemaju dovoljno postovanja, mada se mnogo manje ispada desi od njih nego od svih ostalih.
Vozeci bicikl danas, prvo sam morao da obidjem jednu zenu koja je volsebno setala biciklistickom stazom iako joj je trotoar bio citavih 3 metra pored i do kojeg je mogla bez problema da dodje, samo da je skrenula desno. Zatim sam morao da obidjem coveka koji je, iako me je video da dolazim, ostao da seta lagano na sred biciklisticke staze da bi mi se nakon toga izvinio kada sam se okrenuo i upitno ga pogledao, "Zasto se ne sklanjas?". Dobro, on se makar izvinio. Isto tako, na biciklistickoj stazi sam izbrojao gotovo isti broj skutera i motora kao i biciklova. Devojcice i decaci, ljudi u svojim srednjim godinama, pa cak i starije ljude koje apsolutno nije briga za tebe kao za biciklistu iako ti imas vise prava na tu biciklisticku stazu nego oni. Pitam se koliki broj njih zapravo ima dozvolu da vozi takvu vrstu motornog vozila? Mozda se zato ne usudjuju da sidju na put, tamo gde im jeste mesto? Sto se tice drugih biciklista, ima onih koji se krecu brzinom puza na rolerima, a nalaze se na sredini biciklisticke staze, ne pomisljajuci o tome da ima brzih biciklista koji bi zeleli da ih obidju u tom trenutku. Zasto svaki put moram da kazem nekome "samo malo molim vas", ili da zvonim zvoncetom da bi se neko sklonio? Ja uvek na isto mesto stavljam sebe i ostale ucesnike tog "saobracaja" pazeci kako na sebe tako i na ostale kao i to da nikoga ne ugrozavam svojom voznjom, bio to pesak, biciklista ili motociklista. Kada sam na bilo kojoj drugoj stazi sem na biciklistickoj, pokunjim se, pratim pravila ponasanja na toj stazi i trudim se da se sklonim "dominantnoj" strani u skladu sa stazom. Ukoliko sam na automobilskom putu, uvek gledam ispred i iza sebe, uvek vozim desnom stranom, rukom dajem znak da li skrecem levo ili desno i sklanjam se ostalima sa puta jer oni imaju prednost. Ukoliko sam pak, na pesackom prelazu, uvek kocim ukoliko ispred mene ima pesaka i sklanjam se ukoliko idu u susret meni jer je to njihovo mesto, a ja sam gost tu. Pa ako ja mogu da se ponasam u skladu sa normalnim pravilima ponasanja na njihovoj "teritoriji" zar je zaista mnogo traziti da se i oni ponasaju prema meni na biciklistickoj stazi na isti nacin?
Naravno, od policije ni traga ni glasa (a i nisam siguran da ovo ima ikakve veze sa policijom, ovo je vise stvar kulturnog samonavodjenja). Vazno je da hvataju nas bicikliste kada nemamo svetlo ili predjemo na crveno svetlo. Tada ih ima dovoljno, a kada treba uhvatiti nekog motociklistu na Suzukiju ili nekog lika u crnom BMWu, tada ih, naravno nema nigde. I sta na kraju ispada? Biciklisti nemaju nikakva prava i uvek su poslednji o kojima treba brinuti. Jedino sto nam ostaje jeste da, kad vec oni nece da paze na nas, da mi pazimo na njih i uvek postujemo kako saobracajna, tako i pravila lepog i tolerantnog ponasanja prema drugim ucesnicima u biciklizmu, saobracaju i pesacenju....
J.
Zapitate li se ikada, kakva prava imamo mi biciklisti? Ja sam saznao da nemamo apsolutno nikakva prava. Kako to? Pa lepo. Novi Sad je velik grad, ulice su siroke i ima mnogo automobila pa stoga nije pozeljno voziti bicikl na istoj traci na kojoj zuje automobili brzinama koje su smrtonosne u odredjenim situacijama. Zato postoje biciklisticke staze. Te biciklisticke staze su vize staze za pesake i motocikliste nego za bicikliste. Na vas apsolutno niko ne pazi pa ste onda vi primorani da pazite na njih, skrecete sa staze, naglo kocite i okrecete se za nekim ko stoji na sred biciklisticke staze, vidi vas, a opet, nema nameru da se pomeri. "Neka on obidje mene". Da kojim slucajem ja idem pravo na pesaka na trotoaru, sasvim sam siguran da bi me isti pesak poslao tamo gde ne treba. Biciklisticke staze su, izgleda, napravljene za sve, samo ne za bicikle. Pa cak ni drugi biciklisti nemaju dovoljno postovanja, mada se mnogo manje ispada desi od njih nego od svih ostalih.
Vozeci bicikl danas, prvo sam morao da obidjem jednu zenu koja je volsebno setala biciklistickom stazom iako joj je trotoar bio citavih 3 metra pored i do kojeg je mogla bez problema da dodje, samo da je skrenula desno. Zatim sam morao da obidjem coveka koji je, iako me je video da dolazim, ostao da seta lagano na sred biciklisticke staze da bi mi se nakon toga izvinio kada sam se okrenuo i upitno ga pogledao, "Zasto se ne sklanjas?". Dobro, on se makar izvinio. Isto tako, na biciklistickoj stazi sam izbrojao gotovo isti broj skutera i motora kao i biciklova. Devojcice i decaci, ljudi u svojim srednjim godinama, pa cak i starije ljude koje apsolutno nije briga za tebe kao za biciklistu iako ti imas vise prava na tu biciklisticku stazu nego oni. Pitam se koliki broj njih zapravo ima dozvolu da vozi takvu vrstu motornog vozila? Mozda se zato ne usudjuju da sidju na put, tamo gde im jeste mesto? Sto se tice drugih biciklista, ima onih koji se krecu brzinom puza na rolerima, a nalaze se na sredini biciklisticke staze, ne pomisljajuci o tome da ima brzih biciklista koji bi zeleli da ih obidju u tom trenutku. Zasto svaki put moram da kazem nekome "samo malo molim vas", ili da zvonim zvoncetom da bi se neko sklonio? Ja uvek na isto mesto stavljam sebe i ostale ucesnike tog "saobracaja" pazeci kako na sebe tako i na ostale kao i to da nikoga ne ugrozavam svojom voznjom, bio to pesak, biciklista ili motociklista. Kada sam na bilo kojoj drugoj stazi sem na biciklistickoj, pokunjim se, pratim pravila ponasanja na toj stazi i trudim se da se sklonim "dominantnoj" strani u skladu sa stazom. Ukoliko sam na automobilskom putu, uvek gledam ispred i iza sebe, uvek vozim desnom stranom, rukom dajem znak da li skrecem levo ili desno i sklanjam se ostalima sa puta jer oni imaju prednost. Ukoliko sam pak, na pesackom prelazu, uvek kocim ukoliko ispred mene ima pesaka i sklanjam se ukoliko idu u susret meni jer je to njihovo mesto, a ja sam gost tu. Pa ako ja mogu da se ponasam u skladu sa normalnim pravilima ponasanja na njihovoj "teritoriji" zar je zaista mnogo traziti da se i oni ponasaju prema meni na biciklistickoj stazi na isti nacin?
Naravno, od policije ni traga ni glasa (a i nisam siguran da ovo ima ikakve veze sa policijom, ovo je vise stvar kulturnog samonavodjenja). Vazno je da hvataju nas bicikliste kada nemamo svetlo ili predjemo na crveno svetlo. Tada ih ima dovoljno, a kada treba uhvatiti nekog motociklistu na Suzukiju ili nekog lika u crnom BMWu, tada ih, naravno nema nigde. I sta na kraju ispada? Biciklisti nemaju nikakva prava i uvek su poslednji o kojima treba brinuti. Jedino sto nam ostaje jeste da, kad vec oni nece da paze na nas, da mi pazimo na njih i uvek postujemo kako saobracajna, tako i pravila lepog i tolerantnog ponasanja prema drugim ucesnicima u biciklizmu, saobracaju i pesacenju....
J.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi