Biti ili ne biti....
Ja... celog mog zivota tezim da budem osoba koja ce se uzdizati od vecine ljudi koji su poput mog oca. Ljudi koji su navikli da iskoriscavaju druge, licemerni i bezobrazni gadovi koji ne mare ni za koga drugog sem za sebe. Ljudi bez ikakve moralne svesti. Ako i imaju neki moral, onda je on svakako polomljen, iskrivljen. Otac me je napustio. Moji su se razveli jos dok sam imao 11 godina, ali me je on napustio i davno pre toga. Taj razvod je bio samo formalnost, cisto da se zna da on nema nikakve veze sa nasom porodicom. Vodjen time i vaspitanjem moje mame, oduvek mi je zelja bila da budem neko ko je postovan, cenjen i voljen. Kad udjem u prodavnicu, kazem "dobar dan", a kad izadjem iz nje, kazem "dovidjenja". Uctiv i uvek fin. Cak i kada pokazem moju losu stranu, uvek se izvinim i pokusam da se iskupim za moje greske. Nikad ne bih svesno ucinio nesto sto bi povredilo drugu osobu. Ja sam bio povredjen i znam koliko je gadan osecaj.
Niko nije savrsen. Nisam ni ja. Nikad ni ne mogu biti savrsen jer je moj stav takav da smatram da savrsenstvo ne postoji. Ipak, trudim se da budem makar blizu toga. Veseo sam covek po prirodi, volim da se salim. Volim kada neka moja sala nasmeje nekoga, bilo to malo ili do suza. Tada osetim srecu u sebi. Saosecam ako je neko tuzan, ako nekom treba rame za plakanje, tu sam. Nikad nisam bezao od odgovornosti i pre ili kasnije, uvek sam priznavao greske. Adolescentski period mi nije prosao bas najsjajnije. Bilo je tu svega, od plakanja i vristanja, do totalnog kraha sistema. Kako je prosao taj period, tako su mi se i hormoni smirili. Postao sam ozbiljniji, odgovorniji. Uvek spreman da pomognem kada treba dok za sebe, nikad nisam trazio izuzetke. Kada mi nesto treba, sam sam zeleo da se pobrinem za to, bez icije pomoci. Mnogi mi kazu da mi je to greska. Da ne treba da pomazem bas svima kao i to da ne treba da odbijam uvek pomoc, ma kakvog oblika ona bila. Ne mogu da kazem da sam dobra osoba. Radio sam u zivotu neke stvari na koje nisam preterano ponosan i iako one mozda i ne izgledaju tako strasno kada bi se usporedili sa nekim gorim stvarima, za mene one jesu strasne. Razmisljam, kakav cu ja otac biti danas sutra... kakav muz? Kakav cu radnik biti? Da li cu u teskim trenucima imati kome da se obratim ili cu stojati sam, kao u nekom mracnom kutku u zakljucanoj sobi, prepusten na milost i nemilost nadolazecoj tami? Ljudi su fini jedni prema drugima iz razloga sto se boje da im neko nesto ne zameri. Mozda sam i ja takav. Ipak, kada dodjem u situaciju da mogu da pomognem i zelim da pomognem, ne razmisljam o tome kakav ce odnos druga osoba imati prema meni. Jednostavno pomognem ako mogu, bez razmisljanja. Nisam isfoliran, ne pravim se da znam sve, mada umem da budem tvrdoglav. Ne pravim razliku izmedju niskih i visokih, mladih i starih, crnih i belih. Ne mrzim ni amerikance, ni francuze, ni albance, ni ruse, ni kineze. Ne mrzim crnce, azijce, eskime, ne mrzim pravoslavce, katolike i ateiste. Ne mrzim djubretare, niti fakultetski obrazovane ljude. Ne pravim razlike... dokle god je ta osoba.... pravi covek. Vise volim da mislim u smeru "svakom po zasluzi". Ali onda se zapitam....
Cime sam ja zasluzio usamljenost i bol u srcu? Svaki put kada me ljubav zaobidje, zapitam se, sta li sam ja u mom zivotu toliko zgresio da zbog neke sitnice zavrsim sedeci sam na klupi u parku, setajuci sam po keju. Imao sam jednu devojku. Iz Beograda je. Nasa veza je trajala 10 meseci, nakon cega se ugasila i dosao je raskid. Nakon toga, moja ljubav je trajala 3 godine, bezuslovno, cak iako se vise nismo ni culi ni videli. Jednom me je naljutila i tada sam je nazvao i rekao sve sto mi je bilo na dusi. Nije mi vise bilo vazno hoce li se ona naljutiti na mene ili ne. Vise nismo bili zajedno. I iako se i dan danas u neku meru kajem sto sam to uradio, jednostavno nisam mogao vise da izdrzim. Da dam toliko, i toliko da se potrudim da bi me neko zezao na taj nacin, kao da ukljucuje semafor. Svake dve sekunde drugo svetlo... crveno, zeleno, crveno, zuto, zeleno, zeleno, zuto, crveno. Cime sam ja to zasluzio? Danas smo dobri drugari, i dan danas se cujemo. I uvek mi je drago kada joj cujem glas, jos draze kada je vidim uzivo kada odem u Beograd. Oprostila mi je. Oprostio sam i ja njoj. Medjutim, od tada, ja sam nesrecan, usamljen. Padam u depresiju, kao u rupu bez dna. Sve dobro u zivotu sto sam uradio, kao da ne postoji, kao da neko brise gumicom sav moj trud da budem covek dok sve ostalo lose ostaje i samo to se pamti. Jedan trenutak, jedna greska i gotovo. Moja sreca je nestala, kao rukom odnesena. I to boli jer, kako osoba poput mene moze da ostane hladne, bezosecajna? Boli me svaki delic mog tela kada ispastam za greske koje su atom u odnosu na greske drugih ljudi. Dok se drugima oprasta to sto su bili losi i svo nepoverenje koje su proizveli nestaju, meni je dovoljna samo jedna pogresna rec i da me svi zaborave i odbace. I tako iz dana u dan, sa prividnom srecom, setam se ulicama ovog grada... uvek nasmesen, uvek veseo i uvek fin i dobar. I na kraju, uvek se pitam... sta sam dobio zauzvrat sem gorkog osecaja u grlu i bola u srcu?
Biti los... ili biti dobar.... pitanje je sad...
J.
Niko nije savrsen. Nisam ni ja. Nikad ni ne mogu biti savrsen jer je moj stav takav da smatram da savrsenstvo ne postoji. Ipak, trudim se da budem makar blizu toga. Veseo sam covek po prirodi, volim da se salim. Volim kada neka moja sala nasmeje nekoga, bilo to malo ili do suza. Tada osetim srecu u sebi. Saosecam ako je neko tuzan, ako nekom treba rame za plakanje, tu sam. Nikad nisam bezao od odgovornosti i pre ili kasnije, uvek sam priznavao greske. Adolescentski period mi nije prosao bas najsjajnije. Bilo je tu svega, od plakanja i vristanja, do totalnog kraha sistema. Kako je prosao taj period, tako su mi se i hormoni smirili. Postao sam ozbiljniji, odgovorniji. Uvek spreman da pomognem kada treba dok za sebe, nikad nisam trazio izuzetke. Kada mi nesto treba, sam sam zeleo da se pobrinem za to, bez icije pomoci. Mnogi mi kazu da mi je to greska. Da ne treba da pomazem bas svima kao i to da ne treba da odbijam uvek pomoc, ma kakvog oblika ona bila. Ne mogu da kazem da sam dobra osoba. Radio sam u zivotu neke stvari na koje nisam preterano ponosan i iako one mozda i ne izgledaju tako strasno kada bi se usporedili sa nekim gorim stvarima, za mene one jesu strasne. Razmisljam, kakav cu ja otac biti danas sutra... kakav muz? Kakav cu radnik biti? Da li cu u teskim trenucima imati kome da se obratim ili cu stojati sam, kao u nekom mracnom kutku u zakljucanoj sobi, prepusten na milost i nemilost nadolazecoj tami? Ljudi su fini jedni prema drugima iz razloga sto se boje da im neko nesto ne zameri. Mozda sam i ja takav. Ipak, kada dodjem u situaciju da mogu da pomognem i zelim da pomognem, ne razmisljam o tome kakav ce odnos druga osoba imati prema meni. Jednostavno pomognem ako mogu, bez razmisljanja. Nisam isfoliran, ne pravim se da znam sve, mada umem da budem tvrdoglav. Ne pravim razliku izmedju niskih i visokih, mladih i starih, crnih i belih. Ne mrzim ni amerikance, ni francuze, ni albance, ni ruse, ni kineze. Ne mrzim crnce, azijce, eskime, ne mrzim pravoslavce, katolike i ateiste. Ne mrzim djubretare, niti fakultetski obrazovane ljude. Ne pravim razlike... dokle god je ta osoba.... pravi covek. Vise volim da mislim u smeru "svakom po zasluzi". Ali onda se zapitam....
Cime sam ja zasluzio usamljenost i bol u srcu? Svaki put kada me ljubav zaobidje, zapitam se, sta li sam ja u mom zivotu toliko zgresio da zbog neke sitnice zavrsim sedeci sam na klupi u parku, setajuci sam po keju. Imao sam jednu devojku. Iz Beograda je. Nasa veza je trajala 10 meseci, nakon cega se ugasila i dosao je raskid. Nakon toga, moja ljubav je trajala 3 godine, bezuslovno, cak iako se vise nismo ni culi ni videli. Jednom me je naljutila i tada sam je nazvao i rekao sve sto mi je bilo na dusi. Nije mi vise bilo vazno hoce li se ona naljutiti na mene ili ne. Vise nismo bili zajedno. I iako se i dan danas u neku meru kajem sto sam to uradio, jednostavno nisam mogao vise da izdrzim. Da dam toliko, i toliko da se potrudim da bi me neko zezao na taj nacin, kao da ukljucuje semafor. Svake dve sekunde drugo svetlo... crveno, zeleno, crveno, zuto, zeleno, zeleno, zuto, crveno. Cime sam ja to zasluzio? Danas smo dobri drugari, i dan danas se cujemo. I uvek mi je drago kada joj cujem glas, jos draze kada je vidim uzivo kada odem u Beograd. Oprostila mi je. Oprostio sam i ja njoj. Medjutim, od tada, ja sam nesrecan, usamljen. Padam u depresiju, kao u rupu bez dna. Sve dobro u zivotu sto sam uradio, kao da ne postoji, kao da neko brise gumicom sav moj trud da budem covek dok sve ostalo lose ostaje i samo to se pamti. Jedan trenutak, jedna greska i gotovo. Moja sreca je nestala, kao rukom odnesena. I to boli jer, kako osoba poput mene moze da ostane hladne, bezosecajna? Boli me svaki delic mog tela kada ispastam za greske koje su atom u odnosu na greske drugih ljudi. Dok se drugima oprasta to sto su bili losi i svo nepoverenje koje su proizveli nestaju, meni je dovoljna samo jedna pogresna rec i da me svi zaborave i odbace. I tako iz dana u dan, sa prividnom srecom, setam se ulicama ovog grada... uvek nasmesen, uvek veseo i uvek fin i dobar. I na kraju, uvek se pitam... sta sam dobio zauzvrat sem gorkog osecaja u grlu i bola u srcu?
Biti los... ili biti dobar.... pitanje je sad...
J.
6 Komentari |
0 Trekbekovi