Dnevnik jednog Sremca....

Pre nekog vremena, dobio sam poziv da pogledam jedan video klip o gospodinu Palmi. Moram da priznam da u pocetku nisam ni znao ko je on dok nisam malo istrazio. Pretpostavljao sam da ima neke veze sa televizijom Palma koja je svojevremeno po meni bila verovatno i gora od danasnjeg Pinka po onome sto se prikazivalo. Isto tako, vidim da je uvazeni gospodin Palma i predsednik Jedinstvene Srbije kao i da je predsednik opstine Jagodina. Jadni ti jagodinci....

Cesto ne volim da gledam budalastine nasih, nazovimo, "mocnika", ali ovaj sam odgledao jer me je malo zaintrigirao naslov "Palma i Betoven". Na netu se mogu naci razne varijacije ovog naslova, pa cete mozda naici i na "Palma vs. Betoven & Sopen", "Palma, Ceca i Betoven" itd. Verujem da su mnogi od vas i videli ovaj klip, ali evo i za one koji nisu. Iskreno, ja nisam ni naslucivao sta moze biti, ali je svakako mnogo gore nego sto sam ocekivao. Da ponovim, jadni ti jagodinci... Da ne duzim, izvolite pa pogledajte...

 

A kad smo vec kod domacih budala, ne mogu, a da ne spomenem Velju Ilica,
nekadasnjeg ministra za kapitalne investicije, sadasnjeg ministra infrastrukture (isto sra**e, drugo pakovanje). Taj covek ce nas pokopati...

O cemu se radi? Pa, jutros sam po obicaju ustao, seo za kompjuter i otvorio RSS stranicu B92 kako bih pogledao danasnje naslove i izmedju ostalog naletim i na jucerasnju vest Ugovor i dalje tajan? (nastavak mozete procitati ovde) da bih se nakon citanja toga prosto zaprepastio. Zahtev Bojana Kostresa za uvid u ugovor o koncesijama za autoput Horgos - Pozega, je odbijen iako bi tako nesto trebalo da bude javna stvar. Velimir Ilic svesno krsi zakon, a povrh svega toga, vredja i pljuje kako koga stigne ponasajuci se kao da je nedodirljiv (sto je, nazalost, u ovoj Srbiji istina...). Negirao je kako nije dozvolio Kostresu uvid u ugovor, a kasnije je i da "takvi ljudi nisu dorasli za funkcije koje obavljaju". Ironija je u tome sto je upravo on ta osoba koja nije dorasla funkciji koju obavlja. Svi se secamo situacije sa nelegalnim uvozom polovnih vozova iz Svedske, kao i sumnja da je povezan sa "drumskom mafijom", a dovoljno je samo jednom poslusati vokabular doticnog ministra da bi se shvatilo da je on jedna obicna, nebazdarena budala. U vise navrata je takodje i vredjao novinare B92 i nudio im lecenje u sanatorijumu. Dosao je i do suda, pa se onda pozvao na imunitet. Hah... Sta vise reci o takvom coveku? Zgadjen sam od same pomisli da je jedan takav neandertalac ministar za infrastrukturu, osoba koja, da je ovo normalna drzava, ne bi mogla da radi ni fizicke poslove na gradjevini, a ne da bude ministar. Dokle cemo dopustati da nam ovakvi ljudi vode drzavu, to meni nije jasno. Jos gora mi je pomisao da ima ljudi kojima je to simpaticno i koji ga podrzavaju u svemu sto radi. Tuga...

Kako sam malo istrazivao u zelji da ovaj blog upotpunim nekim informacijama, naleteo sam i na jedan clanak (mozete ga procitati ovde) u kojem se Velja i Palma srdacno pozdravljaju i smeskaju jedan drugom. U daljem tekstu se navodi kako Dragan Markovic Palma zna imenom i prezimenom ko su "gej" predstavnici medju srpskim politicarima, ali je odbio da navodi. Spomenuo je samo Kostresa i Pajtica i rekao kako nije siguran da li su oni "homici", iako (njegov dobar drugar) Velja Ilic tvrdi da jesu. "Znate kako, Velja mnogo bolje poznaje vojvođanske političare od mene" - objašnjava Palma. Bruka i sramota. I tako dok u njihovom dvoristu vec odavno raste korov, oni taj isti sade u tudje dvoriste kako bi skrenuli paznju sa sebe. I po ko zna koji put, dokazalo se da u Srbiji ne vredi ona "pamet caruje, snaga klade valja...".

J.

Evo jednog teksta koji bih zeleo da podelim sa svima. Ja, iako sam generacija 80-tih, osetio sam malo onoga o cemu tekst govori u ostatku 80-tih i jednom delu 90-tih godina...

Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do poslednjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes

U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.

Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet.

Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama.

Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga.

Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli zato sto smo smo se STALNO IGRALI NAPOLJU.

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici,
zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca, zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli,
Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan. I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naucili smo kako da resimo problem.

Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.
Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms.......
MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI NAPOLJE
DA SE DRUZIMO S NJIMA !

Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku , ali
nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga.

Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica!

Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas izvuku.
U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kucu i jednu porodicu.

Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva
Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim !

I ti pripadas toj generaciji?
CESTITAM!

MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA, PRE NEGO STO SU ADVOKATI, DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO TREBA DA SE ZIVI !

Mozda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vasoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.

--------------------------------------

Ja sam se zamislio kada sam procitao ovaj tekst... hocete li i vi? 

J.

          Ja... celog mog zivota tezim da budem osoba koja ce se uzdizati od vecine ljudi koji su poput mog oca. Ljudi koji su navikli da iskoriscavaju druge, licemerni i bezobrazni gadovi koji ne mare ni za koga drugog sem za sebe. Ljudi bez ikakve moralne svesti. Ako i imaju neki moral, onda je on svakako polomljen, iskrivljen. Otac me je napustio. Moji su se razveli jos dok sam imao 11 godina, ali me je on napustio i davno pre toga. Taj razvod je bio samo formalnost, cisto da se zna da on nema nikakve veze sa nasom porodicom. Vodjen time i vaspitanjem moje mame, oduvek mi je zelja bila da budem neko ko je postovan, cenjen i voljen. Kad udjem u prodavnicu, kazem "dobar dan", a kad izadjem iz nje, kazem "dovidjenja". Uctiv i uvek fin. Cak i kada pokazem moju losu stranu, uvek se izvinim i pokusam da se iskupim za moje greske. Nikad ne bih svesno ucinio nesto sto bi povredilo drugu osobu. Ja sam bio povredjen i znam koliko je gadan osecaj.
          Niko nije savrsen. Nisam ni ja. Nikad ni ne mogu biti savrsen jer je moj stav takav da smatram da savrsenstvo ne postoji. Ipak, trudim se da budem makar blizu toga. Veseo sam covek po prirodi, volim da se salim. Volim kada neka moja sala nasmeje nekoga, bilo to malo ili do suza. Tada osetim srecu u sebi. Saosecam ako je neko tuzan, ako nekom treba rame za plakanje, tu sam. Nikad nisam bezao od odgovornosti i pre ili kasnije, uvek sam priznavao greske. Adolescentski period mi nije prosao bas najsjajnije. Bilo je tu svega, od plakanja i vristanja, do totalnog kraha sistema. Kako je prosao taj period, tako su mi se i hormoni smirili. Postao sam ozbiljniji, odgovorniji. Uvek spreman da pomognem kada treba dok za sebe, nikad nisam trazio izuzetke. Kada mi nesto treba, sam sam zeleo da se pobrinem za to, bez icije pomoci. Mnogi mi kazu da mi je to greska. Da ne treba da pomazem bas svima kao i to da ne treba da odbijam uvek pomoc, ma kakvog oblika ona bila. Ne mogu da kazem da sam dobra osoba. Radio sam u zivotu neke stvari na koje nisam preterano ponosan i iako one mozda i ne izgledaju tako strasno kada bi se usporedili sa nekim gorim stvarima, za mene one jesu strasne. Razmisljam, kakav cu ja otac biti danas sutra... kakav muz? Kakav cu radnik biti? Da li cu u teskim trenucima imati kome da se obratim ili cu stojati sam, kao u nekom mracnom kutku u zakljucanoj sobi, prepusten na milost i nemilost nadolazecoj tami? Ljudi su fini jedni prema drugima iz razloga sto se boje da im neko nesto ne zameri. Mozda sam i ja takav. Ipak, kada dodjem u situaciju da mogu da pomognem i zelim da pomognem, ne razmisljam o tome kakav ce odnos druga osoba imati prema meni. Jednostavno pomognem ako mogu, bez razmisljanja. Nisam isfoliran, ne pravim se da znam sve, mada umem da budem tvrdoglav. Ne pravim razliku izmedju niskih i visokih, mladih i starih, crnih i belih. Ne mrzim ni amerikance, ni francuze, ni albance, ni ruse, ni kineze. Ne mrzim crnce, azijce, eskime, ne mrzim pravoslavce, katolike i ateiste. Ne mrzim djubretare, niti fakultetski obrazovane ljude. Ne pravim razlike... dokle god je ta osoba.... pravi covek. Vise volim da mislim u smeru "svakom po zasluzi". Ali onda se zapitam....
          Cime sam ja zasluzio usamljenost i bol u srcu? Svaki put kada me ljubav zaobidje, zapitam se, sta li sam ja u mom zivotu toliko zgresio da zbog neke sitnice zavrsim sedeci sam na klupi u parku, setajuci sam po keju. Imao sam jednu devojku. Iz Beograda je. Nasa veza je trajala 10 meseci, nakon cega se ugasila i dosao je raskid. Nakon toga, moja ljubav je trajala 3 godine, bezuslovno, cak iako se vise nismo ni culi ni videli. Jednom me je naljutila i tada sam je nazvao i rekao sve sto mi je bilo na dusi. Nije mi vise bilo vazno hoce li se ona naljutiti na mene ili ne. Vise nismo bili zajedno. I iako se i dan danas u neku meru kajem sto sam to uradio, jednostavno nisam mogao vise da izdrzim. Da dam toliko, i toliko da se potrudim da bi me neko zezao na taj nacin, kao da ukljucuje semafor. Svake dve sekunde drugo svetlo... crveno, zeleno, crveno, zuto, zeleno, zeleno, zuto, crveno. Cime sam ja to zasluzio? Danas smo dobri drugari, i dan danas se cujemo. I uvek mi je drago kada joj cujem glas, jos draze kada je vidim uzivo kada odem u Beograd. Oprostila mi je. Oprostio sam i ja njoj. Medjutim, od tada, ja sam nesrecan, usamljen. Padam u depresiju, kao u rupu bez dna. Sve dobro u zivotu sto sam uradio, kao da ne postoji, kao da neko brise gumicom sav moj trud da budem covek dok sve ostalo lose ostaje i samo to se pamti. Jedan trenutak, jedna greska i gotovo. Moja sreca je nestala, kao rukom odnesena. I to boli jer, kako osoba poput mene moze da ostane hladne, bezosecajna? Boli me svaki delic mog tela kada ispastam za greske koje su atom u odnosu na greske drugih ljudi. Dok se drugima oprasta to sto su bili losi i svo nepoverenje koje su proizveli nestaju, meni je dovoljna samo jedna pogresna rec i da me svi zaborave i odbace. I tako iz dana u dan, sa prividnom srecom, setam se ulicama ovog grada... uvek nasmesen, uvek veseo i uvek fin i dobar. I na kraju, uvek se pitam... sta sam dobio zauzvrat sem gorkog osecaja u grlu i bola u srcu?
          Biti los... ili biti dobar.... pitanje je sad...

J.

Otkako je krenulo lepo vreme, poceo sam da vozim bicikl. Nema niceg lepseg nego spustiti svog limenog ljubimca iz stana na ulicu, sesti na njega i poceti da zujis kroz svez prolecni (letnji?) vazduh. Licno sam uvek vise bio ljubitelj biciklova nego kojekakvih usisivaca (skutera), a posto trenutno nemam mogucnosti za automobil, bicikl mi je jedino prevozno sredstvo pored gradskog autobusa. Uz to je i zdravo voziti bicikl. Ako bi mi ko dao koju desetinu hiljada dinara, pre bih se odlucio za neki dobar bicikl kojeg bih odrzavao nego za neki "fenserski" motor. Vidim da su skuteri izuzetno popularni kod petnaestogodisnjaka koji doticni u sustini i ne koriste da bi negde stigli vec da bi se pokazivali pred drugarima (cast izuzecima). Iako se brze i lakse stigne na odrediste (ne vrtite pedale i krecete se daleko brze od 20 km/h), mislim da je bicikl ipak plemenitije sredstvo za prevoz. Ali...

Zapitate li se ikada, kakva prava imamo mi biciklisti? Ja sam saznao da nemamo apsolutno nikakva prava. Kako to? Pa lepo. Novi Sad je velik grad, ulice su siroke i ima mnogo automobila pa stoga nije pozeljno voziti bicikl na istoj traci na kojoj zuje automobili brzinama koje su smrtonosne u odredjenim situacijama. Zato postoje biciklisticke staze. Te biciklisticke staze su vize staze za pesake i motocikliste nego za bicikliste. Na vas apsolutno niko ne pazi pa ste onda vi primorani da pazite na njih, skrecete sa staze, naglo kocite i okrecete se za nekim ko stoji na sred biciklisticke staze, vidi vas, a opet, nema nameru da se pomeri. "Neka on obidje mene". Da kojim slucajem ja idem pravo na pesaka na trotoaru, sasvim sam siguran da bi me isti pesak poslao tamo gde ne treba. Biciklisticke staze su, izgleda, napravljene za sve, samo ne za bicikle. Pa cak ni drugi biciklisti nemaju dovoljno postovanja, mada se mnogo manje ispada desi od njih nego od svih ostalih.

Vozeci bicikl danas, prvo sam morao da obidjem jednu zenu koja je volsebno setala biciklistickom stazom iako joj je trotoar bio citavih 3 metra pored i do kojeg je mogla bez problema da dodje, samo da je skrenula desno. Zatim sam morao da obidjem coveka koji je, iako me je video da dolazim, ostao da seta lagano na sred biciklisticke staze da bi mi se nakon toga izvinio kada sam se okrenuo i upitno ga pogledao, "Zasto se ne sklanjas?". Dobro, on se makar izvinio. Isto tako, na biciklistickoj stazi sam izbrojao gotovo isti broj skutera i motora kao i biciklova. Devojcice i decaci, ljudi u svojim srednjim godinama, pa cak i starije ljude koje apsolutno nije briga za tebe kao za biciklistu iako ti imas vise prava na tu biciklisticku stazu nego oni. Pitam se koliki broj njih zapravo ima dozvolu da vozi takvu vrstu motornog vozila? Mozda se zato ne usudjuju da sidju na put, tamo gde im jeste mesto? Sto se tice drugih biciklista, ima onih koji se krecu brzinom puza na rolerima, a nalaze se na sredini biciklisticke staze, ne pomisljajuci o tome da ima brzih biciklista koji bi zeleli da ih obidju u tom trenutku. Zasto svaki put moram da kazem nekome "samo malo molim vas", ili da zvonim zvoncetom da bi se neko sklonio? Ja uvek na isto mesto stavljam sebe i ostale ucesnike tog "saobracaja" pazeci kako na sebe tako i na ostale kao i to da nikoga ne ugrozavam svojom voznjom, bio to pesak, biciklista ili motociklista. Kada sam na bilo kojoj drugoj stazi sem na biciklistickoj, pokunjim se, pratim pravila ponasanja na toj stazi i trudim se da se sklonim "dominantnoj" strani u skladu sa stazom. Ukoliko sam na automobilskom putu, uvek gledam ispred i iza sebe, uvek vozim desnom stranom, rukom dajem znak da li skrecem levo ili desno i sklanjam se ostalima sa puta jer oni imaju prednost. Ukoliko sam pak, na pesackom prelazu, uvek kocim ukoliko ispred mene ima pesaka i sklanjam se ukoliko idu u susret meni jer je to njihovo mesto, a ja sam gost tu. Pa ako ja mogu da se ponasam u skladu sa normalnim pravilima ponasanja na njihovoj "teritoriji" zar je zaista mnogo traziti da se i oni ponasaju prema meni na biciklistickoj stazi na isti nacin?

Naravno, od policije ni traga ni glasa (a i nisam siguran da ovo ima ikakve veze sa policijom, ovo je vise stvar kulturnog samonavodjenja). Vazno je da hvataju nas bicikliste kada nemamo svetlo ili predjemo na crveno svetlo. Tada ih ima dovoljno, a kada treba uhvatiti nekog motociklistu na Suzukiju ili nekog lika u crnom BMWu, tada ih, naravno nema nigde. I sta na kraju ispada? Biciklisti nemaju nikakva prava i uvek su poslednji o kojima treba brinuti. Jedino sto nam ostaje jeste da, kad vec oni nece da paze na nas, da mi pazimo na njih i uvek postujemo kako saobracajna, tako i pravila lepog i tolerantnog ponasanja prema drugim ucesnicima u biciklizmu, saobracaju i pesacenju....

J.